bacanje hrane
  • Broj pregleda 167

Bacanje hrane

Bacanje hrane nije samo etički i ekonomski problem, već i problem očuvanja životne sredine, koja raspolaže ograničenim prirodnim resursima.

Svi učesnici u prehrambenom lancu imaju svoju ulogu u sprečavanju i redukovanju bacanja hrane. Od proizvođača (zemljoradnici, uzgajivači, prerađivači), do onih koji hranu iznose na tržište potrošačima (ugostitelji, preprodavci), i na kraju i sami potrošači.

Kada siti, posle obilnog obroka, čistimo sudove od ostataka hrane, retko kada zastanemo i promislimo o važnosti svog postupka. Nama je to rutinska stvar- ako imamo ostatke hrane koja više nije pogodna za konzumaciju, logično je da će završiti u đubretu. Naša rutina nam, nažalost, otežava shvatanje razmera bacanja hrane na svetskom nivou. Problem je mnogo veći nego što možemo da zamislimo.

Po najnovijim procenama, otprilike jedna trećina hrane proizvedene u svetu, završi u đubretu tokom procesa proizvodnje i kozumacije. Kada se ova cifra prevede u kalorije, dobije se računica da 1 od 4 kalorije predviđene za konzumaciju, nikada zapravo ne bude pojedena. U svetu punom gladnih ljudi, nestalnih cena hrane, i socijalnog nespokojstva, statistike su više nego šokantne. Moglo bi se reći da su ekološki, moralno i ekonomski sramotne.

Šta je, u stvari, „bacanje i gubitak hrane“?
„Bacanje i gubitak hrane“ se odnosi na odbacivanje korisnih i jestivih delova kroz proces proizvodnje hrane za ljudsku konzumaciju. Hrana se baca kroz ceo prehrambeni lanac, od proizvodnje pa do konzumacije u kućnim uslovima. Odbacivanje hranljivih delova može biti slučajno ili namerno, ali neizbežno vodi ka umanjenoj količini dostupne hrane.

Hrana koja se prospe ili pokvari pre nego što stigne do krajnjeg kupca naziva se „izgubljena hrana“. Ovo se može dogoditi zbog problema pri berbi, pakovanju, skladištenju, transportu, neodgovarajućoj infrastrukturi, kao i zbog neadekvatnih zakonskih odredbi. Ubrane banane, na primer, koje pri transportu padnu sa kamiona, smatraju se gubitkom hrane.

Hrana koja je adekvatna za ljudsku prehranu, ali je iz nekog razloga prodavci i kupci odbacuju, spada u „bacanje hrane“. Ovo se može dogoditi zbog nejasnih ili preoštrih pravila za određivanje upotrebnog roka, kao i zbog neadekvatnog skladištenja, pakovanja, pa i pripremanja. Kada trgovina baci pakovanje banana na kojima su se pojavile braon fleke, to se zove bacanje hrane.

Ključne činjenice o bacanju i gubitku hrane!

• Okvirno, jedna trećina hrane proizvedene za prehranu ljudi godišnje- oko 1,3 biliona tona- bude bačena.
• Cena bačene hrane dostiže cifru od 680 milijardi dolara u razvijenim, i 310 milijardi dolara u nerazvijenim zemljama.
• Voće i povrće, plus krtole i lukovice, čine najveći procenat bačene hrane.
• Količina godišnje bačene hrane ekvivalentna je polovini svetske proizvodnje žitarica
• U trgovinama, najveći deo hrane se baca jer ne odgovara previsokim standardima kvaliteta i estetike.
• Bacanje i gubitak hrane utiču na nepovratno trošenje resursa, uključujući vodu, obradivo zemljište, energiju, radnu snagu i kapital. Takođe, nepotrebno se stvara efekat „staklene bašte“, emituju se štetni gasovi, i time doprinosi globalnom zagrevanjnu i promeni klime.
• Hrana koja se baci u Evropi, mogla bi da nahrani 200 miliona ljudi.
• Ako bismo spasili makar jednu četvrtinu otpisane hrane, to bi bilo dovoljno da se nahrani 870 miliona gladnih u svetu.

Stav i ponašanje krajnjeg kupca je takođe bitan faktor u borbi protiv bacanja hrane. Podizanje svesti i edukacija o ovoj temi uticala bi na smanjenje količine bačene hrane.

Podelite

Planirenja aktivnosti i obroka za viši nivo energije

Next Story »

Jelovnik – vodič za restorane