„JA SAM ŽENA, ALI SMEM…”

697
views
Smiljana Popov
Smiljana Popov

Piše: Smiljana Popov
Fotograf: Dragan Malešević

(Ovaj tekst posvećujem svim Ženama, da ne zaboravljamo šta Solidarnost znači… I svim onim Muškarcima kojima je ravnopravnost sveta u kom živimo jednako važna. Jer Zajedno smo lepši, zajedno smo jači…)

Jedna Srpkinja rekla je (pre Klare Cetkin i Roze Luksemburg) da žene treba da imaju pravo da se školuju i da rade, baš kao i muškarci. Velika hrabrost za to vreme – biti žena, a dići glas u pravno osveštanom muškom svetu; biti žena, a smeti da kažeš da želiš pred zakonom da budeš ravnopravna sa muškarcem. Taj paradoks „biti žena, ali smeti” možda najbolje svedoči koliki smo put prešle – gde smo bile, a gde smo danas. Zahvaljujući protagonistkinjama ove naše priče…

Te nesebične Žene-koje-smeju, junakinje su ne samo ove naše martovske storije, u mesecu kada se širom sveta slave ženska solidarnost i vekovna borba za ravnopravnost; te saosećajne Žene-koje-smeju heroine su i naših života, jer zahvaljujući njihovoj posvećenosti opštem dobru, društvenoj angažovanosti, socijalnoj pravdi i složnosti da menjaju svet za dobro čitavog čovečanstva –  mi danas idemo u školu, studiramo, možemo da radimo, zarađujemo, volimo koga hoćemo, putujemo, glasamo, posedujemo ličnu imovinu, kao da je to najprirodnija moguća stvar. Treba da znamo da su pre nešto više od sto godina žene o tome mogle samo da sanjaju. A zahvaljujući onim odlučnim, pravdoljubivim, složnim među njima poput junakinja ove naše priče (ali i svim onim muškarcima koji su ih podržavali i isto tako živeli za jednakost svih ljudi na planeti) danas smo slobodne da same nezavisno odlučujemo o svojim životima i da nam čuveni stih „ja sam žena, ali smem” danas zvuči kao neverovatni anahronizam.

Treba da znamo da u Kraljevini Jugoslaviji, u periodu između dva svetska rata, žene nisu imale pravo glasa, ali im ono nije bilo uskraćeno Ustavom. Ustavom je bilo predviđeno da izborni zakon, prilikom raspisivanja izbora, reši pitanje prava glasa žena, ali su one u nas to pravo dobile tek 1945. godine. Januara 1946. žene su izjednačene sa muškarcima u svim oblastima državnog, privrednog i društveno-političkog života. Zanimljivo je da je Lihtenštajn poslednja evropska zemlja koja je ženama dala pravo da glasaju. Bilo je to 1984. godine. U Portugalu je ženama to pravo dato 1974. godine, u Švajcarskoj npr. 1971.  Dugo putovanje do ravnopravnosti…

Smiljana Popov
Smiljana Popov

PRVA SRPKINJA KOJA JE USTALA ZA RODNU RAVNOPRAVNOST 

U takvom svetu, gde je muškarac zakonski obogotvoren, junakinja naše priče Draga Dimitrijević-Dejanović (Kanjiža, 1840 – Stari Bečej, 1871), učiteljica, pesnikinja i glumica Srpskog narodnog pozorišta (i gluma je u to vreme bila za ženu nedolično zanimanje), autorka čuvenog stiha Ja sam žena, ali smem…” počela je javno da zagovara ravnopravnost polova.

Bila je prva Srpkinja koja je digla glas za ženski rod. Draga je shvatila da je na putu osamostaljivanja ključno da se žena obrazuje i bude ekonomski nezavisna. Imala je sreću da se kao dete advokata iz dobrostojeće porodice školuje „na strani” u Temišvaru i Pešti. U to vreme, školovane „ženskinje” bile su tek malobrojne, privilegovane, one iz imućnijih slojeva. Danas je nezamislivo da Srpkinje nisu imale pravo na osnovnu školu do 40-ih godina 19. veka i da je prva ženska srednja škola osnovana tek 1863. godine. Za visoko obrazovanje žene su se u Srbiji izborile početkom 20. veka, kada je svega 7% njih bilo elementarno pismeno.

U to vreme, 1870. godine, progresivni socijalista i mislilac Svetozar Marković je u spisu „Da li je žena sposobna da bude ravnopravna sa čovekom“ prosvećivao Srbiju: Žena-doktor pokazuje u isto vreme da je sposobna za nauku kao i čovek i postaje materijalno nezavisna. Osim toga medicinska praksa je takva struka, gde će žena pre ili posle održati savršenu pobedu nad čovekom“, pisao je.

Elem, u Pešti Draga Dejanović upoznaje znamenite intelektualce, poput Laze Kostića iz „Ujedinjene omladine srpske”, koju su osnovali Svetozar Marković i Svetozar Miletić. Njihova je misija ujedinjavanje Srba i buđenje nacionalnog identiteta kroz prosvećivanje i obrazovanje. U listu „Mlada srbadija“ prvi put pokreću pitanje ženske emancipacije. Dakle, i muškarci su radili na poboljšanju statusa žene u društvu. Draga Dejanović rešenje vidi u jednakom vaspitanju i osposobljavanju muške i ženske dece za „umni“ i „fizički“ rad.

…Ćerke nezavisno da odlučuju o svom životu

U svom prvom članku 1862. godine, Draga Dejanović kritikuje društvo u kom je žena obespravljena i patrijarhalno vaspitanje kojim se devojčice odgajaju. U svojim tekstovima Dve-tri reči Srpkinjama, O emancipaciji Srpkinja, Srpskim majkama i Mladoj Srbadiji apeluje na majke da vaspitavaju ćerke da nezavisno odlučuju o svom životu.

Bio je to presedan – takvo javno istupanje za prava žena. Draga Dejanović umrla je 1871, u svojoj 31. godini. Možemo samo da zamislimo koliko bi još za srpske žene uradila da je poživela, jer sve što je radila bilo je posvećeno boljoj, humanijoj, ravnopravnijoj Srbiji. Bilo kako bilo, ušla je u istoriju kao prva srpska zagovornica ženskih prava.

Na tom trnovitom putu osvajanja ženskih, tj. ljudskih sloboda i prava, na sreću nas danas, bilo je još solidarnih žena koje su živote posvetile borbi za ravnopravnost. Slava im. I hvala.

„I MI SMO GRAĐANI IAKO SMO ŽENSKOG POLA”

 Postojala je žena čija se reč u Srbiji u drugoj polovini 19. veka „cenila odmah posle mitropolitove” (tako se govorilo po čaršiji), za koju je kralj Milan rekao da je „duhovna svekrva i tašta u stotinama kuća” (koliko je bila prisutna i uticajna). Prva Srpkinja koja je tražila pravo glasa (od kralja Aleksandra lično), žena koja je odškolovala 25.000 devojaka u Srbiji, u vreme kada se na obrazovanje ženske čeljadi nije pozitivno gledalo.

Smiljana Popov
Smiljana Popov

Kako je moguće da smo dozvolili da takvu gromadu: žensku, ljudsku, intelektualnu, humanističku, istorijsku – zaboravimo? Ovom pričom tu nepravdu bar malčice želim da ispravim – nezaboravom na Katarinu Milovuk.

Katarina Milovuk (Novi Sad, 1844 — Beograd, 1913) jedna je od prvih i retkih obrazovanih Srpkinja svog vremena. Na poziv Ljubomira Nenadovića, ondašnjeg načelnika Ministarstva prosvete, sa svega 19 godina postaje upravnica i profesorka tek osnovane prve srednje – „Više ženske škole” u Beogradu, od njenog otvaranja 1863. sve do 1893. kada se povlači u penziju, ali ne prestaje da radi i Srbiju prosvećuje do poslednjeg dana svog života. Učenice Katarine Milovuk bile su mnoge poznate Srpkinje poput: Drage LjočićDrage MašinMilke GrguroveNadežde PetrovićMage Magazinović

Ta je neumorna žena bila idejni tvorac i jedan od osnivača Beogradskog ženskog društva 1875. godine (pod pokroviteljstvom kneginje Natalije), prvog udruženja srpskih žena koje se smatra rodonačelnikom ženskog pokreta u Srbiji. Mnoge su žene kroz rad u Ženskom društvu postajale svesnije svog položaja i važnosti da se posvete rodnoj ravnopravnosti kroz socijalni angažman. Katarina Milovuk bila je predsednica Ženskog društva (1889-1891) i urednica prvog ženskog časopisa u Srbiji „Domaćica”, koji je vršio veliki uticaj na javnost. Iste godine, Milovukovica osniva i Žensku radeničku školu i „Pazar“, koji kroz zanate osposobljavaju devojke za samostalno privređivanje. Zanimljivo je da nijedna novija istorija moderne Srbije ne spominje doprinos i rad ženskih udruženja, pre svega Beogradskog ženskog društva. Treba da znamo da su ženske organizacije bile od suštinskog značaja, kako za razvoj ženskih i ljudskih prava u Srbiji, tako i za nacionalni identitet.

Katarina Milovuk bila je jedan od osnivača Kola srpskih sestara 1903 (uz Nadeždu Petrović, Savku Subotić i Delfu Ivanić). Milovukovica je tada na Kolarcu održala čuveni govor koji se dugo po čaršiji prepričavao, a kojim je mobilisala 3.000 žena iz najuglednijih kuća da se uključe u humanitarni rad kao bolničarke na frontu za pomoć srpskim vojnicima. Za vreme Srpsko-turskih ratova (1876–1878) i Srpsko-bugarskog rata 1885. godine organizovala je žene kao bolničarke, a u doba Balkanskih ratova – čuvalište „Sveta Jelena”, koje je zbrinjavalo decu vojnika. Na njenu inicijativu, u sklopu Više ženske škole, otvorena je radionica šivenja za vojsku. Koliko solidarnosti, nesebičnosti, ljudskosti, jer treba da znamo da svi ti ženski pokreti nisu bili odani samo rodnoj ravnopravnosti, već i humanijem i boljem životu čitave Srbije.

Katarina Milovuk bila je članica Društva za pomaganje i vaspitanje sirotne i napuštene dece, osnovala je i Žensko muzičko društvo, na čijim koncertima se okupljala beogradska inteligencija. No, najviše je bilo iznenađujuće kada je 1897. godine tražila pravo glasa, tj. da bude upisana u birački spisak.

„Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje”, rekla je tada Katarina Milovuk.

Njen je zahtev odbijen na Kasacionom sudu, sa svega jednim glasom protiv. Predsednik suda gospodin Aleksa Jovanović odgovorio joj je:  „…po zakonu imate pravo, ali to nije običaj” Tri godine kasnije, 1900. pisala je Katarina Milovuk direktno kralju Aleksandru Obrenoviću sa zahtevom da ženama dozvoli da glasaju. Ponovo je odbijena.

U zakonu stoji da pravo glasa ima svaki srpski građanin koji plaća toliko i toliko poreze. Ja smatram da smo i mi građani iako smo ženskog pola, i ja sam tražila ili da nas oslobode sviju građanskih dužnosti ili da nam dadu sva prava”.

 Koliko je Milovukovica bila ispred svog vremena, svedoči činjenica da je Međunarodna alijansa za žensko pravo glasa u Londonu osnovana tek četiri godine kasnije! Katarina Milovuk inicirala je sa Dragom Ljočić, prvom srpskom lekarkom i drugim znamenitim Beograđankama osnivanje Srpskog narodnog ženskog saveza, koji je objedinio sva ženska uduženja u Srbiji i borio se za pravo glasa. Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu tog saveza. Nastojale su članice Ženskog saveza da budu prisutne i na međunarodnom planu, jer se o Srpkinjama nije govorilo niti znalo. Na kongresu u Londonu 1909, prvi put se čulo o srpskoj ženi, njenom položaju i pravima, o čemu je govorila izaslanica Saveza Ana Hristićeva.

To je vreme kada radnički pokreti žena širom sveta izlaze na ulice da bi skrenuli pažnju na svoj obespravljeni položaj. Ideja o Danu žena rođena je 1908. godine kad je 15.000 radnica prošetalo Njujorkom zahtevajući kraće radno vreme, veću platu i pravo glasa. Godine 1909. Socijalistička partija Amerike proglasila je prvi Nacionalni dan žena.

Na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena socijalista 8. marta 1910. u Kopenhagenu Klara Cetkin, vođa nemačkih socijalista i ženskog radničkog pokreta, predlaže ideju o Međunarodnom danu žena. Prisustvovalo je 100 žena iz 17 zemalja i predlog je jednoglasno prihvaćen. Osmi mart je prvi put proslavljen 1911. godine u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, kada je više od milion žena i muškaraca (zajedno!) prisustvovalo skupovima na kojima je zahtevano da žene glasaju na izborima, da im se omogući da zauzimaju javne položaje, da imaju pravo na rad i stručno obrazovanje.

Jula 1913, samo dva meseca pre smrti, Katarina Milovuk bila je jedna od govornica na Kongresu Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Budimpešti. Nije dočekala prvu proslavu Međunarodnog dana žena u Srbiji, koju su socijaldemokratkinje obeležile u Beogradu, u tadašnjem Narodnom domu, 1914. godine.

Novi Zeland često se navodi kao prva država na svetu koja je ženama dala pravo glasa 1893. godine, ali ni australijski ni novozelandski zakoni nisu se odnosili na žene aboridžinskog porekla. Malo je poznato da je Švedska prva zemlja u kojoj je još sredinom 18. veka postojalo uslovno pravo glasa za žene koje su su bile članice esnafa i plaćale porez. Finska je prva evropska zemlja koja je dala pravo glasa ženama 1906. godine.

Na terasi
Na terasi

Međunarodni dan žena, a onda i mart kao mesec žena, postao je vremenom povod za slavljenje i podsećanje koliko toga su žene postigle kroz istoriju, u društvu, kulturi, nauci, umetnosti, obrazovanju, politici i ekonomiji. Zahvaljujući naučnicama širom sveta, danas razumemo strukturu DNK. Nobelovu nagradu za hemiju 2020. dobile su dve naučnice – Emanueli Šarpantje i Dženifer Dudni. Žene istražuju svemir; na čelu su zahtevnih istraživanja koja će imati ogroman uticaj na čovečanstvo, velikih multinacionalnih kompanija, država i vlada.

Rodna neravnopravnost u političkom uticaju, platama, zdravlju i obrazovanju smanjena je poslednjih godina, ali će potpuno nestati tek u sledećem veku, saopštio je Svetski ekonomski forum. I premda statistika kaže da će biti potrebno još 100 godina, poslednjih nekoliko, došlo je do pomaka – posebno u oblasti ženskog liderstva.

Kamala Haris je 2021. godine postala prva žena, prva crnkinja i prva žena azijsko-američkog porekla koja je preuzela dužnost potpredsednice Amerike. Iste godine, u Tanzaniji je zakletvu položila prva predsednica Samija Suluhu Hasan, dok su Estonija, Švedska, Samoa i Tunis dobili prve premijerke u istoriji. U januaru 2022. godine, Siomara Kastro je položila zakletvu kao prva predsednica Hondurasa.

S druge strane, žene su i dalje ekonomski neaktivnije, manje zaposlene, prisutnije u neformalnom zapošljavanju, manje plaćene za isti rad, tri puta češće nego muškarci primaju minimalnu penziju, nesrazmerno više vremena posvećuju brizi o deci, starijima u domaćinstvu i kućnim poslovima, u odnosu na muškarce, posebno usled epidemije KOVID 19. Zato su inicijative za osnaživanje žena i stalno insistiranje na kontinuitetu u borbi za ravnopravnost neobično važne i danas. Pogotovo u našem potrošačkom „globalnom selu” 21. veka, da bi žene bile samostalne, nezavisne i ravnopravne sa muškarcima – podrška njihovom ekonomskom jačanju u svim sferama rada je ključna. Pronašla sam sjajan primer svetske prakse uduženog ekonomskog unapređivanja žena.

„VIŠE OD ŠOLJICE”

 Da je moguća globalna inicijativa koja se na prvoj liniji fronta u 21. veku bori za ravnopravnost polova i ekonomsko osnaživanje žena širom sveta, svedoči projekat „Više od šoljice”. Jeste li znali da trgovina kafom na svetskom tržištu zauzima drugo mesto po obimu, odmah posle nafte? S druge strane, istraživanja pokazuju da 70% rada u polju na međunarodnom tržištu kafe obavljaju žene, a poseduju samo 15% zemljišta. Iskustvo sa terena pokazalo je i da, kada žene obavljaju najveći deo rada u polju, prinos se poboljšava za oko 20 do 30%, što dovodi do boljeg kvaliteta kafe. Procenjuje se da bi opšte osnaživanje žena uzgajivača od 2,5 do 4% povećalo poljoprivredni prinos, što bi moglo da smanji broj gladnih u svetu za 100 do 150 miliona. Kada žene kontrolišu porodične prihode, 90% se troši na porodicu, u poređenju sa 30 do 40% kada su muškarci zaduženi za kućni budžet.

Projekat „Više od šoljice” povezao je, udružio i podržao žene na plantažama kafe širom planete – od edukacije, do modernizovanja procesa uzgajanja i obrade kafe. Promovišući rodnu jednakost u zemljama u razvoju, projekat istovremeno osnažuje ulogu žene u svetu kafe. Ženski pokret jača posebno u Africi, jer su društva u skoro svim državama tog kontinenta uglavnom patrijarhalna, te žene ostaju kod kuće da čuvaju decu i brinu o domaćinstvu. Sada se pak stvari polako kreću nabolje, jer su i muškarci shvatili da žive bolje od kada su se žene uključile u posao. Države pomažu uzgajivačima kafe raznim subvencijama i edukacijom, ali i dalje su najveći izvoznici kafe najviše uključeni u ove programe. Poput kompanije Strauss Coffee koja projekat „Više od šoljice” razvija od 2016. godine na plantažama kafe na svim kontinentima. Samim tim što su ženama dostupna nova znanja, alati i veštine, one mogu lakše da se prilagode povećanoj globalnoj potražnji kafe. Partnerstva koja se ostvaruju kroz projekat „Više od šoljice”, omogućavaju pristup visoko kvalitetnoj kafi i njeno plasiranje na lokalna tržišta, među kojima je i Srbija.

 

MOJI NAJDRAŽI KAFE MOMENTI

I sama kad kupujem, preferiram proizvode čije su kompanije eko i socijalno osvešćene i angažovane, a posebno kada je reč o osnaživanju žena. Moj favorit je Doncafé Moment. Nijedno moje jutro ne počinje bez nje, to je moja najefikasnija, ali i najdraža mera momentalnog razbuđivanja. I to dupla. Volim je i kupujem, kako zbog tog neprevaziđenog mirisa koji je moja definicija, deskripcija jutra, praskozorja (upravo proglašena najlepša reč srpskog jezika na konkursu Društva za srpski jezik i književnost Srbije – kad zora praska, puca „ljuska dana koji se rađa” – kakav čudesan moment za kafu!), tako i podneva i povečerja, noći i ponoći, jer u mojoj je kući uvek vreme za kafu. Kafa je moje najbistrije, najsnažnije mentalno i intelektualno pogonsko gorivo. Moji moždani, cerebralni, ali i telesni procesori najlepše rade na kafu, i tako više od dve decenije.

A šoljice za kafu su moj poseban fetiš. Uopšte mi nije svejedno iz kakvih šoljica pijem kafu, i brižno ih biram i menjam za posebne „kafe momente”. Volim njihov dizajn. Volim nepretencioznu lepotu malih stvari. Volim da uživam u tim sitnim svakodnevnim svetkovinama. Doncafé šoljice skupljam godinama, radujem se svakoj novoj, jer dok pišem ove tekstove i istražujem sve te čudesne priče o Beogradu i njegovim vrlim indiduama koje su ovo naše društvo činile boljim i solidarnijim – moje stalne i verne saradnice upravo su te šoljice kafe. Posebno ove nove u novom Donacafe paketu – jer na njima su sve one „sitnice što Život znače”. Potpuno simbolično i neodoljivo. Dok pišem i razmišljam o svim tim velikim i malim neustrašivim ženama širom sveta… Razmišljam i o slobodi izbora koje mi, savremene žene, imamo zahvaljujući junakinjama naše priče, dok gustiram „više od šoljice” kafe i razgovora sa svima njima, u mislima. Ta pravdoljubivost, idealizam, požrtvovanost, vizionarstvo, osećaj za socijalnu pravdu i opšte dobro čovečanstva je ono što ih čini heroinama. To su humanističke vrednosti koje nas iznova, i danas toliko inspirišu, razgaljuju, opominju… Da ne zaboravljamo sve te solidarne, složne žene koje su hodale mnogo ispred svog vremena; vremena koje ih nije razumevalo.

Šoljice
Šoljice

I sve moje neustrašive, genijalne prijateljice i drugarice, koleginice, sestre-po-srcu, svojevrsne su diskretne heroine sopstvenih života i sveta u kom živimo, mogu slobodno da kažem, ali i junakinje života moga. Ja ne bih bila ovo što jesam i tu gde jesam, da nije bilo njih i njihove podrške. One su hrabre i nežne i neumorne i nepokorne i ponosne i prezabavne i ljubavi pune. One su moja najjača doza imuniteta kad realnost počne da reži… Žene, hvala vam što postojite…