A kako bi bilo da počnemo da se sećamo hrabrih i odvažnih srpskih naučnica?

950
views
Danas se širom sveta obeležava Međunarodni dan žena i devojaka u nauci.
Danas se širom sveta obeležava Međunarodni dan žena i devojaka u nauci.

Koliko je blistavih, revolucionarnih, genijalnih umova nepravedno proterano iz istorije i razvejano iz javnog sećanja, samo zato što su bile žene…

Tekst: Smiljana Popov
Foto: Dejan Živančević

Žene koje su nas svojim neustrašivim karakterima i sudbinama koje je krojio i ranjavao čist idealizam, vera u neki humaniji svet i spremnost na ličnu žrtvu zarad opšteg dobra toliko zadužile, da bez njih danas ne bismo mogle da završavamo fakultete, da se zapošljavamo…Mi smo im se pak odužili, kako već majstorski umemo – zaboravom. Danas se širom sveta obeležava Međunarodni dan žena i devojaka u nauci. Hajde da se kroz priču koju želim da vam ispričam setimo svih tih neverovatnih, čudesnih, ponosnih žena zahvaljujući kojima imamo izbore da živimo onako kako želimo, ali i da ovo društvo činimo bar malko boljim i humanijim mestom za život…

Danas se širom sveta obeležava Međunarodni dan žena i devojaka u nauci.
Danas se širom sveta obeležava Međunarodni dan žena i devojaka u nauci.

MUŠKI SVET NAUKE

Zahvaljujući naučnicama širom sveta, danas se prave lekovi za do sada neizlečive bolesti, zahvaljujući njima razumemo strukturu DNK. Nobelovu nagradu za hemiju 2020. dobile su dve naučnice, Emanueli Šarpantje i Dženifer Dudni „za razvoj metoda za uređivanje genoma”. Žene istražuju svemir; na čelu su zahtevnih istraživanja koja će imati ogroman uticaj na čovečanstvo, a sve su glasnija govorkanja da Nobelovu nagradu za 2021. zaslužuje mađarska naučnica Кatalin Кariko, čije je istraživanje ribonukleinske kiseline ključno u izgradnji složene tehnologije novih vakcina protiv COVID-19 – “Moderne” i “Fajzera”. Na ovom istraživanju Katalin je radila punih 40 godina, emigrirala je u Ameriku, a zahvaljujući predanom trudu i radu danas cela planeta ima šansu da se sačuva od novog virusa.

Zašto onda te iste žene dobijaju manje novca za naučna istraživanja od muškaraca? Zašto u karijeri ne napreduju onoliko koliko bi mogle i želele (dokazuju istraživanja)? Još uvek postoji i razlika u visini plata za isti posao između muškaraca i žena (tzv. pay gap): najmanje razlike u primanjima su u Danskoj, Grčkoj, Bugarskoj i Sloveniji (11-15%), najveće u Austriji, Belgiji, Italiji i Češkoj (30-40%), u Estoniji čak do 47%.

Statistike pokazuju i da naučnice objavljuju manje radova. Danas su manje od 30% istraživača širom sveta žene. Prema podacima UNESCO-a, samo 30% studentkinja bira fakultet u oblasti tehnologije, inženjerstva i matematike, jer slove za “muška zanimanja”, kao i u 19. veku. Ti rezultati posledica su viševekovnog odgajanja devojčica da nisu dovoljno pametne za bavljenje naukom i da dečaci imaju prirodne sklonosti za građenje karijere u oblasti tehnologije i inženjerstva.

No, na našu sreću, nisu sve devojčice kroz istoriju pristajale na uvreženu mantru uz koju su odrastale da je “anatomija njihova sudbina”. Videćemo kako su junakinje ove naše priče morale da se suprotstave porodici, čaršiji, institucijama i obogotvorenim autoritetima, kraljevima i ministrima da bi dobile pravo da se obrazuju i rade. Danas zvuči nepojmljivo da u Srbiji žene nisu imale pravo na osnovnu školu do 40-ih godina 19. veka; za visoko obrazovanje izborile su se početkom 20. veka.

Doncafe
Doncafe

PRVA SRPSKA LEKARKA

Draga Ljočić (1855-1926), bila je prva Srpkinja koja je na čuvenom Univerzitetu u Cirihu (prvi u Evropi koji je 1863. dozvolio ženama da studiraju) stekla diplomu doktora medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, i tako 1879. postala prva srpska lekarka. Al’ ne lezi vraže – deset godina u Srbiji nije mogla da se zaposli jer „žene ne služe vojsku“. Tada je za državnu službu bio obavezan vojni rok. Da ironija bude veća – junakinja naše priče imala je čin poručnika(!): u srpsko-turskom ratu odlikovana je u bici na Šumatovcu (prekinula je studije da bi se kao bolničarka priključila srpskoj vojsci). Godinama je Ministarstvu unutrašnjih dela pisala molbu za „lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola“. Tek joj je na urgiranje kraljice Natalije omogućeno da ponovo polaže ispite pred specijalnom komisijom, uprkos diplomi prestižnog ciriškog unverziteta, koju nisu proveravali u slučaju njenih muških kolega. Srbija tada nije imala Medicinski fakultet, a naši lekari školovali su se na evropskim univerzitetima. Bila je i prva žena koja je udajom zadržala svoje devojačko prezime, što je bilo nečuveno. Pisala je i kralju Milanu i državnom savetu, sa jednom jedinom molbom: da se njen rad vrednuje kao i kod njenih muških kolega. Zaradila je – otkaz. Draga Ljočić bila je i velika dobrotvorka i humanitarka, besplatno je lečila decu sa dr Lazom Lazarevićem, sa dr Jovanom Jovanovićem osnovala je prvo Materinsko udruženje za staranje o napuštenoj deci, ali ju je prepodobna beogradska čaršija javno prezrela jer „širi nemoral, pošto su štićenici vanbračna deca“. Osnovala je Društvo beogradskih žena lekara 1919. i bila njegova prva predsednica.

DA NIJE BILO NJIH…

Naše pravo da znamo, studiramo i završavamo fakultete možemo da zahvalimo još jednoj neobično odvažnoj ženi – Magi Magazinović (1882-1968). Do nje, studentkinje su u Beogradu mogle da slušaju predavanja i polažu ispite kroz kolokvijume, ali bez indeksa i prava na diplomu i zvanje. Tako je ženama „omogućavano“ da se obrazuju, ne bi li vaspitavale i odgajale decu, bile negovateljice i učiteljice, ali bez mogućnosti da se zaposle i finansijski emancipuju. Maga, studentkinja filozofije u klasi čuvenog profesora Branislava Petronijevića, izborila se za pravo da dobije indeks i polaže ispite pred komisijom, baš kao i njene kolege. A onda je upisala i Pravni fakultet, ne bi li Srpkinjama prokrčila put do ovog, do tada ženama nedostupnog bastiona muške moći i autoriteta. U tom osvajanju ženskih sloboda, Maga Magazinović zaposlila se kao prva žena u Narodnoj biblioteci, ali i kao prva žena u listu „Politika“ i kao jedna od prvih novinarki u Srbiji. Bila je prva srpska moderna plesačica i teoretičarka plesa, koji je učila kod čuvene Isidore Dankan.

Jelisaveta Načić (1878-1955) bila je prva žena koja je na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu, sa prvom generacijom studenata upisala arhitekuru, do tada strogo muško zanimanje. 1900. postala je prva žena arhitekta u Srbiji, ali i među prvima u Evropi. U toj patrijarhalnoj Srbiji, u tom trenutku svega je 7,4 % žena pismeno (muškaraca duplo više – 15%). Ako su se žene i školovale, bilo je “prihvatljivo” da budu učiteljice, ali inženjerke arhitekture – nečuveno. Priča kaže da je ocu koji se protivio Jelisaveta odvažno odbrusila „platiću svoje školovanje od svog miraza”. Danas, kad se osvrnemo na sve što je Beogradu ostavila prva srpska arhitektica – sve su zaštićeni spomenici kulture. Koliko bi i Beograd i Srbija izgubili da su sve ove žene poslušale svoje očeve, braću, muževe… Koliko je hrabrosti i odvažnosti trebalo svakoj od njih da poslušaju sebe, ne bi li osvojile to elementarno ljudsko pravo da učiš, obrazuješ se, radiš, živiš od svog rada… To je nama njihova borba dala…

A kakav je tek skandal u ovoj našoj mizoginoj čaršiji bila prva doktorka nauka u tadašnjoj Kraljevini SHS Ksenija Atanasijević (1894-1981). Čak se i čuveni Milutin Milanković podsmehnuo našoj junakinji kad je pred punim amfiteatrom Filozoskog fakulteta uspela da reši gotovo nerešivu smicalicu iz geometrije na odbrani svoje doktorske disertacije o Đordanu  Brunu. Najpoznatija srpska filozofkinja, Ksenija Atanasijević, bila je i prva žena izabrana za docentkinju na Univerzitetu u Beogradu. Posle brojnih ispada i otvorene netrpeljivosti, prva docentkinja Beogradskog univerziteta lažno je optužena za plagijat. 8 godina trajala je spinovana kampanja i kleveta o plagijatu, dok Ksenija Atanasijević nije podnela zahtev za prevremeno penzionisanje. Enciklopedija Britanika je baš u to vreme uvrstila je njenu doktorsku disertaciju o Đordanu Brunu u relevantnu literature. Bila je među prvima kako u nas, tako i u Evropi, koji su pisali protiv nacionalsocijalizma i osuđivali progon Jevreja. Hapsio ju je Gestapo, a potom i komunističke vlasti. Njen nekadašnji kolega, dekan Filozofskog fakulteta, predsednik komisije za ratne zločine, tražio je za Kseniju Atanasijević smrtnu kaznu. Po izlasku iz komunističkog zatvora, oduzeta su joj građanska prava, zabranjene knjige. U svojoj autobiografiji je zapisala da “više od svega, želi da zlo u čoveku i u svetu postane manje.“ Ta misao, rekla bih, bila je životni credo i vodilja svim junakinjama ove naše priče.

Junakinje priče
Junakinje priče

Razmišljam o mogućnostima i slobodi izbora koje imamo zahvaljujući njima, dok gustiram svoj omiljeni jutarnji ritual, bez kog ne počinjem svoj radni ili slobodni dan poslednjih 20 godina – sa svojom najdražom Doncafé šoljicom, u kojoj sam našla svoju pravu meru kafe i najmirisnijeg jutra. Volim njene meke ivice koje mi uz ruku gotovo organski prijanjaju, dok srčem onaj prvi gutljaj vruće kafe koja je moja najdraža injekcija i mera razbuđivanja i moje najukusnije gorivo koje me momentalno stavlja u pogon – da brzo mislim, pišem, uranjam u novi dan… Volim dizajn mojih Doncafé šoljica. On mi je uvek posebno važan. Volim nepretencioznu lepotu malih stvari. Volim da uživam u tim sitnim svakodnevnim svetkovinama uz kafu kod kuće. Ove šoljice skupljam godinama, radujem se svakoj novoj, jer dok pišem ove tekstove i istražujem sve te čudesne priče o našem gradu i još čudesnijim individuama njegovim, moje stalne i verne saradnice upravo su te šoljice kafe bez kojih ne počinju moja jutra. Ali često i besane noći pisanja, i brisanja koje su verujem dobro poznate svim ljubiteljima kafe

20 godina Doncafe
20 godina Doncafe