Šaran je glavno jelo za posne slave, Božić i Novu godinu u mnogim zemljama.
Šaran se služi tokom svečanih prilika još od srednjeg veka, i to najviše u centralnoj i istočnoj Evropi. U Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj je slavlje nezamislivo bez šarana.
Šaran potiče iz Kine, a u Evropi je postao važan deo ishrane još u 13. veku.
Danas se najviše koristi vrsta “šaran golać” kojeg su uzgajali srednjovekovni monasi. Oni su uspeli da proizvedu ribu koja skoro uopšte nema krljušt i time značajno smanjili vreme potrebno za pripremu.
Šaran je veoma zahvalna za uzgajanje, njena prirodna dijeta uključuje planktone, puževe, larve insekata i crve; na farmama ih hrane žitaricama, kukuruzom i sojom.
Šaran se ranije često uzgajao u malim jezerima sa blatnjavom vodom, što je negativno uticalo na ukus ribe, pa je bilo potrebno da se pre pripreme riba drži par dana u čistoj vodi kako bi se uklonio ukus blata. Danas se šaran uzgaja u čistoj vodi.
Priprema šarana
Jedan od tradicionalnih i najpopularnijih načina pripreme je “na plavo”.
Ceo šaran se potopi u supu, na temperaturi od oko 80 ° C, a zatim se u tečnost doda kiselina, može belo vino ili sirće. Najvažnije je da ostane sluzavi prekrivač koji je na ribi, jer je on taj koji dobija plavu boju.
Šaran se takođe peče u rerni ili prži u dubokom ulju. U Mađarskoj tokom novogodišnje večere često služe supu halászlé, koja se pravi sa šaranom i drugom slatkovodnom ribom. Kao prilog uz šarana ide krompir, kuvan, pržen, sa začinima i kao krompir salata. U nekim zemljama je krastavac salata obavezan prilog, dok u Češkoj, Poljskoj i Nemačkoj uz ribu jede kiseli kupus.
Pored cele ribe, mogu da se pripremaju i fileti od šarana. Fileti su odlični za pripremu ribljih supa, ali i za pohovanje.
Tradicija da se šaran jede na kraju godine potiče iz srednjovekovnih manastira, kada su monasi i sveštenici ovu ribu jeli za Božić. U mnogim zemljama je ova tradicijia opstala, pa se šaran i dalje jede pred kraj godine.
