Izolacija za početnike ili ostani kod kuće #štatiteško

1542
views
Smiljana Popov - karantin
Smiljana Popov - karantin

Za vreme pandemije tifusa 1623. godine engleski pesnik Džon Don napisao je svoje najtrajnije delo “Meditacije u kriznim trenucima”. Iz jednog poglavlja “Meditacija” Ernest Hemingvej je čuvene stihove Džona Dona iskoristio kao uvodni citat svog romana “Za kim zvona zvone”, kao univerzalni poziv na humanost i mir, glas protiv bezumlja i razaranja, koji su i danas čist evergreen.

Tekst: Smiljana Popov

Moja je izolacija počela neka dva meseca pre ove naše zajedničke, globalne. Drugi put mi je pukla kičma za tri godine. Diskus L5S1 iscureo je duboko u moj kičmeni stub, a sa njim i svi oni vrtirep dani nepodnošljive lakoće postojanja i serotonina kad šetate, vežbate jogu, planinarite, idete na bazen, vozite bajs, družite se, radite, sve u svemu vodite normalan, tj. aktivan život. Nastupili su dani bola, tihovanja, prinudnog mirovanja, izolacije. Operisana sam. Zbog epidemije gripa zabranjene su posete u bolnici i ni slutila nisam da ćemo uskoro, svi zajedno, a svako za sebe, širom zemaljske kugle morati da se učimo veštinama preživljavanja i reosmišljavanja života u samoizolaciji. I ni slutila nisam da će mi moje dugo i bolno diskus-herničarsko iskustvo biti dragocen vodič za “beg u zdrav razum” u vreme korone.

Sami a zajedno
Sami a zajedno

Sami, a zajedno
Najveći kapital koji sam u životu svome stekla su – ljudi. Toj su me spoznaji vazda podsećale najbolnije epizode koje sam preživela. Smrti, odlasci najdražih u beli svet, bolesti, siromaštva, ratovi, sankcije, bombardovanja, otkazi, krajevi velikih ljubavi… Patnja nas zbližava, neumoljivo…I ne da čovek nije čoveku vuk, već naprotiv. Kao da su nam u životu potrebne situacije i vremena kad smo krhki, slabi i bolni (“grane smo na vetru”, ko što Pesnik reče) da shvatimo da sami sebi nismo dovoljni. I da nam je u prirodi da pripadamo nečem većem od nas samih. Bilo to drugo biće, zajednica, ideja…Da nismo samodovoljni. I ta količina ljubavi, brige i podrške tokom mojih dugih, bolnih diskus-hernija dovodile su me do suza i smeha od snage, nade, ponosa i zahvalnosti. Jer da nije bilo tih mojih predugih bolovanja, ne bih spoznala koliko sam srećna što sam toliki kapital u životu stekla. Čvrsto verujem da u toj toplini kojom nas ljudi grle i snaže leži i naš imunitet. Istraživanja kažu da ljudi koji imaju razgranatije socijalne mreže duže žive, moliću lepo. I zaista, samo jedan poziv, pa čak i od ljudi koji nisu prijatelji i bližnji, već poslovni partneri ili poštovaoci, oboji čitav jedan grozni, bolni, sivi dan, obesmišljava svu patnju i čamotinju koju osećate. Jer niste sami. Nismo sami.

Čovekovu suštinu kao socijalnog bića definisao je još Aristotel kao “političku/društvenu životinju” (zajedništvo nas čini čovekom isto kao i individualnost). Setimo se da je u antičkoj Grčkoj najveća kazna koju je pojedinac mogao da iskusi kad se ogreši o zakon – ostrakizam, tj. izgnanstvo iz zajednice. Pa ni danas veće kazne za najokorelije kriminalce u zatvorima nema od – samice. Dakle, jedni bez drugih ne umemo.

Ostani kod kuće #štatiteško
Taj paradoks i te kako smo spoznali svi za vreme samoizolacije. Koliko imamo potrebu, onu suštinsku, jedni za drugima. U vremenu kada odgovorna briga za druge podrazumeva sačuvati druge od sebe. Shvatila sam da sam zahvaljujući pandemiji korone kao nikad do sada uronila u svakodnevice svojih dragih (pa čak i poznanika, onih divnih ljudi sa kojima još nisi postala prijatelj, a ispostavilo se da nežno brinu za tebe, kao i ti za njih. A ni to ne bismo saznali da nije ove pandemije. Kao da imamo “alibi” da pozovemo sve one o kojima mislimo, koji nam znače na neke načine – a nismo prijatelji. I to je divno!) No, ne samo da sam tokom samoizolacije uronila u svakodnevlja svojih bližnjih, već sam ih i sočno podelila u nekoj vrsti dirljive, virtuelne kohabitacije. Pogotovu sa onima u belom svetu. U stvari, sa mojim najboljim drugaricama (da li su u Beogradu, Berlinu, Barseloni, Kazahstanu ili Americi – svejedno) otkrila sam dragocene i veoma zabavne rituale. Nikada do sada nismo imale vremena da satima na Viberu ili Skajpu pričamo kako živimo, o čemu sanjamo, o bivšim, sadašnjim, budućim ljubavima… Knjigama koje nas pomeraju ili serijama. I tako, u ovo čudnovato doba korone kuvam kafu za kafom. Doncafé Strong preferiram već godinama jer ima taj jak, za mene onaj pravi, suštastveni ukus kafe – to su te čuvene brazilske sorte arabike. Volim jaku kafu koja je u mom životnom vokabularu sinonim za pravi početak dana. Tako zamišljam da kafa treba da “zvuči” 🙂 Uz tu jutarnju strong kafu i njen strong miris ultimativno se razbuđujem (Nikad neću prestati da pijem kafu, i opet sam se nedavno uverila koliko je miline i uživancije u toj prvoj jutarnjoj, kad je jutro pred operaciju moralo bez nje da počne! Izem ti jutro i dan bez kafe!), a i #strong ima neku posebnu vrstu simbolike u doba pandemije.

Online kafa
Online kafa

Online kafa #štatiteško
Elem, kuvam kafu za kafom ovih dana, i satima sam na vezi sa Berlinom, Barselonom, Beogradom, Kazahstanom, Amerikom, i ispijamo moje genijalne prijateljice i ja sve te kafe zajedno, i šetamo od kreveta do kuhinje, wc-a i nazad ( “…e izvini, sad ću da piškim”), i shvatim da dugo nismo bile bliže i zagrljenije i brižnije jedne prema drugima, no sad, u vreme samoizolacije. Zvuči šašavo, ali živa istina. Pričaju mi šta kuvaju, dok kuvaju, čega se plaše, šta ih zasmejava ovih čudnovatih dana… A čini se da nas sve zasmejava isto – more urnebesnih mimova o samoizolaciji, toalet-papiru i onim malim stvarima koje život-u-vreme-korone-znače…I tu smo isti svi. Sami u svojim kućama, a zajedno urlamo od smeha deleći na stotine istih mimova…

„Pokušaj humora i posmatranja svega u humorističkom svetlu stvara veštinu koja se zove umetnost življenja“, zapisao je stručni poznavalac ljudske duše i življenja u najjezivijim okolnostima, psihijatar Viktor Frankl, koji je preživeo strahote koncentracionih logora.

Nije volja za uživanjem (kako je mislio Frojd) ili volja za moć (Adler), ono što suštinski pokreće čoveka, već “volja za smislom”, koja je neophodna za preživljavanje u ekstremno teškim situacijama, ali i u svakodnevici. Svaka životna situacija čoveku postavlja zadatak da pripremi odgovor na nju. Osmišljavanje je individualno i razlikuje se od osobe do osobe. Iznenadila me je kreativnost i maštovitost mojih prijatelja i poznanika kad sam ih u svom malom istraživanju upitala kako osmišljavaju i oplemenjuju samoizolaciju:

Jedna mi je drugarica otkrila da je sebi ovu situaciju predstavila ne kao izolaciju, već kao da “provodi vreme u kući, što je inače retko slučaj”. “I još ne moram da se šminkam”, kaže, a “radim uz muziku i čašu vina”.

Kad vreme teče sporije
Koliko smo do skoro svi lamentirali nad neimanjem vremena za sebe, svoje bližnje, sopstvene misli u eri neumoljivog planetarnog ubrzanja. I eto, dobili smo ga. Pitanje je, šta sa njim uraditi… Jer čini se da ni to nije tako lako, kako nam je izgledalo dok smo za “vremenom za sebe” samo žudeli. Francuski filozof Blez Paskal tvrdio je da “sva nesreća ljudi potiče od nesposobnosti čoveka da mirno sedi sam u svojoj sobi”. Volter je zapisao da je “najsrećniji od svih života život u uposlenoj samoći”. “Najsrećniji je onaj, bio kralj ili seljak, ko nalazi mir u svome domu”, rekao je Gete. Ja bih rekla da su domovi u ovom našem globalnom planetarnom selu postali poligoni i igrališta za odgovore na neka od najsuštinskijih filozofskih pitanja od kad je sveta i veka: “šta je sreća, spokoj, smisao života…?” Kao da smo se vratili u ono doba planete i čovečanstva kad je vreme nekako teklo sporije, kad smo imali vremena jedni za druge…

Izvadile su se iz kredenaca sve one stvarčice i sokoćala iz naših tzv. analognih, bivših života. Jedni krenuli da farbaju komodu pa izvukli prepotopski video-rekorder: “digital natives” deca u čudu, roditelji dinosaurusi na VHS kasetama priređuju filmski maraton sa Edijem Marfijem, ko nekad za Novu godinu. Gledaju se stari porodični filmovi iz naših pradavnih života. Drugi mi pak prijavljuju da su tokom samoizolacije “proradile” društvene igre: karte – remi, uno…, “ne ljuti se čoveče”, “Monopol”, slažu se puzle… Krčkaju se spora jela sa mnogo dinstanja i kuvanja za koja se inače nema vremena. Jedna drugarica počela da piše knjigu. Druga vodi dnevnik – kao hroniku iz vremena korone. Treća predlaže obavezna virtuelna kulturna dešavanja, za koja se obavezno lepo obuče… Četvrtu uspavljuju besplatni koncerti Berlinske filharmonije. Petu relaksiraju zaostali kućni poslovi. Šestu – poezija. Drug je počeo da svira gitaru online. Moji tango drugari plešu ispred ekrana uz pomoć stolica i džogera… Cela porodica mog prijatelja vežba zajedno pred tv-om sa nastavnikom fizičkog sa RTS-a. Igra se stoni tenis na trpezarijskom stolu. Pljušte na društvenim mrežama izazovi sa sklekovima, plankovima… Ove stomačiće koje smo globalno svi nabacili valja tretirati. E, da, i meditacije na YouTube-u i duboko disanje preporučujem… Šta god nas veseli ili smiruje, ili od čega nam srce kuca jače…

U mom slučaju – za hormone raspoloženja, smirenja i osmišljenja samoizolacije zadužene su četvoronožne članice moje porodice kuca Loli i maca Tigi. Važna aktuelnost: kako saopštava Svetska zdravstvena organizacija (WHO), do sada nema dokaza da pas, mačka ili bilo koji drugi kućni ljubimac može da oboli i na čoveka prenese virus korone.

Kada vreme sporije teče
Kada vreme sporije teče

Naravoučenije
Ovako globalne katastrofe rađaju i globalnu solidarnost, nema kome se ova misao nije javila: da naše različitosti u ovako masovnim, globalnim trenucima postaju beznačajne, jer svi smo u ovome zajedno – isti. Svi u istom loncu, ili sosu.
Pronašla sam zanimljiv podatak da je Isak Njutn npr. 1665. bio primoran da radi od kuće, u samoizolaciji, kada je Kembridž Univerzitet zatvoren zbog kuge. Bio je to najproduktivniji period njegovog života koji je iskoristio da razvije svoje mnogobrojne teorije, između ostalog i gravitacije…

Za vreme pandemije tifusa 1623. godine engleski pesnik Džon Don napisao je svoje najtrajnije delo “Meditacije u kriznim trenucima”. Iz jednog poglavlja “Meditacija” Ernest Hemingvej je čuvene stihove Džona Dona iskoristio kao uvodni citat svog romana “Za kim zvona zvone”, kao univerzalni poziv na humanost i mir, glas protiv bezumlja i razaranja, koji su i danas čist evergreen:

“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; 
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni
za tobom”.

Džon Don

ostanikodkuće
ostanikodkuće