Razgovarali smo sa Aleksandrom Mojsilović, poznatijom kao Queen Sashy, autorkom kulinarskog bloga “Three little halves”.
U našim krajevima, Aleksandra je izazvala veliku pažnju kada je njen recept za vanilice proglašen najboljim u okviru takmičenja koje je organizovao sajt Food52. Posle te nagrade, usledile su još nominacije i nagrade za najbolji kulinarski blog sa fokusom na priču. Aleksandra živi i radi u Nju Jorku, a blog je njen kutak u kojem kombinuje osećaje, sećanja i ukuse sa dva kontinenta. Ona prenosi svoju priču kroz recepte i fantastične fotografije – a svakog ko uđe u “njeno dvorište” vodi na jedno izuzetno putovanje koje hrani i oči i srce i stomak.
HPP: Kratak opis: profesija, porodica
Naučnik (odnosno, naučnica). IBM. New York City. Quen Sashy, Dr. V i Miss Pain…
HPP: Koje su tvoje omiljene uspomena kada je hrana u pitanju?
Hrana je uvek igrala centralnu ulogu u našoj porodici, i skoro svaka uspomena iz detinjstva je na neki način vezana za hranu. Moja prva fotografija u boji je kako držim viršlu u desnoj ruci, a u levoj parče čokoladne torte. Jedan od prvih mirisa koji sam zapamtila (i još uvek čuvam u sebi) je miris vanile i čokolade u poslastičarnici Bata, u nekadašnjem Bulevaru Revolucije, dva ulaza od zgrade u kojoj smo živeli. Imali su najbolji išler i marcipan salamu u Beogradu…
HPP: Kada si počela da kuvaš?
Rano, sa četiri godine. Ne zato što sam bila talentovana, nego zato što moje bake Persida i Cica nisu znale šta da rade sa mnom dok su mesile kolače za slavu. Ja sam mahnito tračala po kući i išla im na živce, i da me smire, dale su mi malo testa da pravim vanilice.
HPP: Kada si počela da pišeš blog, i kako je do toga došlo?
Ha, ha, ha… Pre četiri godine na poslu (IBM Research) smo imali inicijativu “40 sati”. Ideja je bila da svako od zaposlenih investira 40 sati u toku godine u neku novu aktivnost. Ja sam prilično netalentovana kada su socijalne mreže i ostale digitalne aktivnosti u pitanju, pa rekoh “ko veli, hajde da probam, ne može ništa loše da se desi”.
HPP: Kako je nastalo ime bloga?
“Three little halves”, ili “tri male polovine”. “Male” sam ja ubacila, a ostalo će čitaoci prepoznati:
Kad to začu od Prilipa Marko,
On tad pušća svoje bojno koplje
Svome Šarcu između ušiju
Deli Musi u prsi junačke;
Na topuz ga Musa dočekao,
Preko sebe koplje preturio,
Pak poteže svoje bojno koplje
Da udari Kraljevića Marka;
Na topuz ga Marko dočekao,
Prebio ga na tri polovine.
(Marko Kraljević i Musa Kesedžija)
Jedna od mojih omiljenih priča na blogu je o tome – Link
HPP: Imaš predivne fotografije na svom blogu, kada si počela da fotografišeš? Da li je prvo došla fotografija ili kuvanje?
Počela sam da fotografišem otprilike u isto vreme kada sam počela da kuvam. Tata je imao stari ruski “Kijev” aparat i ja sam provodila sate škljocajući naokolo (doduše bez filma, posto je film bio skup.) Film smo kupovali samo za specijalne prilike ili kao nagradu ako sam bila “poslušna”. Fotografija i kuvanje su dve strasti koje me ne napuštaju od najranijeg detinjstva.
HPP: Šta te inspiriše?
Sve… Miris ruže, miris trave, topao vetar sa reke Hudson, ulični prodavci hrane, stara srpska jela, Chinatown, putovanja, pijaca, bajke… Ideje su svuda oko nas, dokle god držimo oči širom otvorene.
HPP: Kako je život u Americi uticao na tvoje kuvanje, koje si nove namirnice otkrila/zavolela a koje ti namirnice nedostaju?
Živeti i kuvati u New Yorku je posebno iskustvo, pošto je New York jedan od retkih gradova gde mogu da se nađu namirnice, začini, hrana i restorani iz celog sveta. Šansa je da šta god da čoveku padne napamet, je nadohvat ruke ili zahteva kratku vožnju metroom (sve osim kajmaka, na žalost). Živeti u kulinarskom izobilju je naravno veliki uticaj, jer kada volite hranu i kuvanje teško je odoleti gastronomskim novitetima. Ali, ponekada je to i preopterećenje. Kod kuće (u Beogradu) smo uvek “kuvali sa pijacom” i koristili sezonske namirnice, tako da je to još uvek ideja vodilja u mom jelovniku.
HPP: Kako izgleda tvoj odlazak na pijacu (kako se odlučuješ u mnoštvu svega, i velikog izbora namirnica)?
Uglavnom ne odlučujem. Svake subote u 8 ujutru se zaputim na Union Square pijacu (to je najveća i najlepša otvorena pijaca u New Yorku) i obiđem dva kruga. Onda kupim šta mi se najviše dopadne, šta je najlepše. Po povratku kući, “bacim” sve namirnice na sto i krenem da fotografišem. A posle toga se českam po glavi razmišljajući šta bih mogla da skuvam…
HPP: Dobila si nekoliko nagrada za najbolji blog, tvoj recept za vanilice je proglašen najboljim u okviru takmičenja sajta Food52. Da li je ta popularnost nešto promenila?
Ma kakvi, ja ne smatram da je to popularnost. Postoji toliko blogova koji su daleko poznatiji ili popularniji od mog. Naravno, divno je dobiti nagrade, ja sam posebno ponosna na IACP nagradu i na James Beard Award nominaciju, ali trudim se da nagrade, nominacije i popularnost ne utiču na to šta kuvam ili o čemu pišem. Blog je moje dvorištance, moj kutak gde pobegnem uveče posle posla, gde putujem u mislima i uspomenama, i volim da tako ostane.
HPP: Poslednja nagrada dodeljena od strane IACP je za kategoriju “Best Narrative Culinary Blog” – u okviru koje je fokus na “priči”. Šta za tebe predstavlja priča koja prati svaki recept, gde nalaziš inspiraciju za pisanje?
Hmm. To je zanimljivo pitanje. Još uvek ne mogu da se naviknem na ideju da je moj blog osvojio nagradu za pisanje. Pogotovu na engleskom jeziku. U ranim danima bloga pisanje je predstavljalo pravi poduhvat. Imala sam hrabrosti da sastavim jedan paragraf, ili dva maksimalno. Fotografije i recepti su uvek dolazili prirodno, dok je tekst bio pravo mučenje. Ali je u jednom trenutku nešto “kliknulo” i priče su počele da teku. Ponekada me inspiriše trenutak iz detinjstva, ponekada je to deo svakondevice, jednostavno sednem za računar, pogledam u tastaturu, napišem prvu rečenicu, i priča krene sama od sebe.
HPP: U poređenju sa tvojom profesijom, kuvanje je…?
Isto. I jedno i drugo me ispunjava, čini srećnom i motiviše da probam nešto novo.
HPP: Čije blogove najčešće posećuješ (domaće, strane)?
Sramota me je da priznam, ali ne stižem da čitam blogove. Volela bih, ali između mene i blogova stoje dugačak radni dan, ćerka, škola i domaći zadaci, kuća, viđanje sa prijateljima. Ponekada se dogodi da ne pročitam vesti po nekoliko dana.
HPP: Šta planiraš u budućnosti, da li možemo da očekujemo neku knjigu recepata?
Možda. Ako se sve skocka…
Kulinarski spomenar:
1. Koje jelo si prvo spremila? Vanilice
2. Šta nikada ne bi skuvala/jela? Cilantro (list korijandera)
3. Omiljeno jelo? Krem supa od paškanata i kruške
4. Najinteresantnija kuhinja? Indijska
5. Omiljeni začin? Kim
6. Šta uvek imaš u frižideru/kuhinji? Jaja
7. Jelo koje ćeš pamtiti? Mlad kajmak — toga nema u New Yorku
8. Da li imaš neku lošu naviku u kuhinji? Zaboravljam da isključim ringle
9. Omiljena izreka vezana za hranu? Čoveku ne treba srebrna kašika da bi jeo dobru hranu
10. Da možeš, koje jelo bi nazvala po sebi? Ajvar
