Ostaje nejasno da li su ljudi u nekim podnebljima sve ovo od davnina intuitivno znali, ali izvesno je da u nekim kulturama ljuta hrana predstavlja deo prepoznatljive nacionalne tradicije, poput Indije, Azije, latinske Amerike gde postoji čitav kult oko čili papričica ili, nama geografski najbliže, Mađarske.
Meskičke enčilade, kesadilje ili naćosi s originalnim umakom će vam bez sumnje odlično pročistiti disajne puteve i naterati suze na oči svojom ljutinom, a ako se odlučite da probate indijsku kuhinju treba da znate da Indijci u nekim delovima te velike zemlje imaju 18 stepeni ljutine računajući tu i hranu koju oni smatraju slatkom; a sve im je ljuto. Prosečan Evropljanin koji za sebe kaže da voli ljuto uživaće maksimalno do 12. stepena indijske kuhinje, a tada počinje prava zabava jer je svaki naredni stepen duplo ljući od prethodnog!
S druge strane, mađarska tradicionalna kuhinja koju krasi izdašno dodavanje čuvene segedinske crvene paprike je možda i prestrogo okarakterisana kao jako ljuta od strane nekih preosetljivih nepca, jer tipičan mađarski paprikaš, gulaš, perkelt ili riblja čorba jesu ljuti ali nipošto toliko da ljutina preuzme apsolutni primat i potpuno zaseni sve ostale ukuse. Zapravo, to i jeste ono što će mnogi veliki gurmani najviše zameriti tako snažno zaljućenoj hrani. Nije ljutina sama po sebi toliki problem, nego joj ne vide smisao ako ubije sve ostale sastojke koji bi trebalo da krase jelo. I neće puno pogrešiti ako ustvrde da preterano ljute papričice ponekad odlično posluže da zapravo zamaskiraju lošu, siromašnu kuhinju i nedostatak sastojaka i obilja različitih ukusa koji umeju tako sjajno da sarađuju zarad našeg gastronomskog užitka, jer ima i takvih primera… I zato je i ovde stvar u umerenosti, pikantno je dobrodošlo ali nenormalno ljuto nije, eksperimentišite, dodajte i oduzimajte, dajte šansu ljutom, ali neka i ljuto da šansu svemu ostalom…
Tekst: Aleksa Grubeša, časopis Vino & Fino
