Slava, kulturno nasleđe čovečanstva

44
views
Prebranac
Prebranac

Porodična slava je jedinstveni običaj vezan za Srbiju koji je od novembra 2014. godine zaštićen na UNESCO Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Slava je običaj koji se proslavlja u Srbiji preko 1000 godina, a usled neverovatnih promena kroz koje je zemlja prošla i sam običaj je oblikovan ljudima i različitim uticajima.

Šta je slava?
Slava je kompleks ritualnih i socijalnih praksi kojima porodica slavi sveca za kojeg veruje da je njen zaštitnik i davalac blagostanja. Sveci poput sv. Nikole, sv. Đorđa, sv. Jovana i drugih smatraju se najbitnijim svecima, onima koji imaju veliku zaštitnu moć. To su najčešće sveci koji su među prvima kanonizovani u hrišćanstvu. Proslavljanje porodičnog sveca zaštitnika praktikuje većina pravoslavnih hrišćanskih porodica na teritoriji čitave Republike Srbije kao značajan porodični praznik. U pitanju je veoma dugotrajna obredno-religijska praksa čiji koreni sežu duboko u prošlost, a smatra se da je porodična slava postojala i pre 12. ili čak 11. veka. Slava obavezno sadrži ritualni deo koji predstavlja prinošenje beskrvne žrtve u vidu hleba i vina, tj. slavskog kolača i vina kao simbola Hristovog tela i krvi, tu je i slavsko žito. Ritualni deo podrazumeva sečenje slavskog kolača sa sveštenikom ili prvim gostom, nazdravljanje i čitanje molitve Oče naš, kao i iskazivanje zahvalnosti i molitvi svecu zaštitniku. Tokom obreda obavezno gori slavska sveća. Obavezan deo slave je i gozba koja u simboličkom smislu izražava blagostanje koje je obezbedio svetac zaštitnik, i prati vreme posta.

Riba
Riba

U želji da bolje razumemo istoriju i važnost očuvanja nematerijalne kulturne baštine, razgovarali smo sa dr Milošem Matićem, muzejskim savetnikom Etnografskog muzeja.

Istraživanja su pokazala da slava ima prethrišćansko poreklo, a da je kao religijska praksa formirana u 13 veku, tokom reforme sprske pravoslavne crkve u svetosavskom duhu. Postoje različite teorije o nastanku slave, a dr Matić navodi da su najznačajnije teorije o nastanku slave one koje smatraju da porodična slava vodi poreklo od helenskog kulta herosa i od romanskog kulta lara zaštitnika porodičnog doma.

„Određene teorije navode da poreklo slave treba tražiti u hristijanizaciji staroslovenskih i starobalkanskih verovanja i da sveci predstavljaju hristijanizaciju prethrišćanskih panteona staroslovenskih bogova, a da slava predstavlja hristijanizovani kult predaka ili hristijanizaciju agrarnih kultova. Javljaju se i navođenja koja ukazuju na slovenske elemente u slavskom ritualu, koja ukazuju na slavsku gozbu kao društvenu nadogradnju obreda proslavljanja porodičnog sveca zaštitnika. Upotreba kuvanog žita, koljiva, vezuje se kako za agrarni kult takođe u vezi sa slovenskom kulturom, tako i za kult predaka koji je postojao i kod Starih Slovena. S druge strane, ima autora koji smatraju da slavu ne treba povezivati sa staroslovenskim kultim predaka jer je slava uvek okrenuta ka budućnosti, odnosno svetac zaštitnik se proslavlja da bi im kako se veruje, doneo zaštitu, dobrobit i blagostanje u budućnosti.“ – objašnjava dr Matić

Kolač
Kolač

Iako je često u javnosti uvreženo mišljenje da je tradicija slave nepromenljiva, mnogi kulturni elementi su se tokom vremena menjali. Kako kaže naš sagovornik, slava se danas ne slavi onako kako se slavila u Srednjem veku, ali njena religijska suština nije promenjena – slava je i dalje hrišćanski praznik kojim se slavi porodični svetac zaštitnik, s verovanjem da on obezbeđuje zaštitu i donosi blagostanje, a prinosi mu se beskrvna žrtva (hleb i vino) i izgovaraju molitve. Slavska gozba se takođe menjala, postajala je obimnija i bogatija, a poslednje veće promene se vezuju za osamdesete godine, kada gozba postaje veoma obimna, s većim brojem gostiju. Prema rečima dr Matića, postoje i razlike u raznim delovima Srbije i prostorima izvan Srbije gde žive Srbi.

“Na primer, u većini krajeva mesi se jedan kolač. On se negde nosi u crkvu da se seče, negde se seče u kući, a negde sveštenik dolazi u kuću da seče kolač (ovo je najređi slučaj). Ali ima krajeva (npr. šire Pomoravlje) gde se mesi nekoliko kolača. Jedan se seče uveče, kad se „čeka slava“, drugi se nosi ujutru u crkvu, treći se seče s gostima kad počnu da dolaze. Ako porodica slavi i narednog dana onda i za taj dan imaju kolač. Osim toga, u Zapadnoj Srbiji, gde je izražen reciprocitet u razmeni gostoprimstava u ceremonijalnim situacijama, izostaje pozivanje na slavu, mada u novije vreme ima takozvanog podsećanja. U Istočnoj srbiji ili u nekim delovima Vojvodine gosti se pozivaju na slavu, a ima čak slučajeva da se pozivaju buklijom.“ – zaključuje naš sagovornik.

Na pitanje koje su najveće društvene promene vezane za proslavljanje slava dr Matić kaže „Kao očigledan primer imamo to što su u socijalizmu mnoge porodice u gradovima izbegavale da proslavljaju slavu, ali to opet danas čine. Najbitnija promena jeste to što je u slavskom ceremonijalu danas religijski aspekt malo potisnut, a veći značaj se pridaje slavskoj gozbi, mada, opet, religijska suština slave nije ugrožena. U nekim domaćinstvima ima manje tradicionalnih jela i uvode se neka savremena jela iz drugih kultura, ali hrana ne narušava društveni karakter slavskog obreda. Suština je u društvenim kontaktima u svetom vremenu, tj. u vreme proslavljanja sveca zaštitnika.„

Sitni kolači
Sitni kolači

Prema rečima dr Matića održivost slave se za sada ne dovodi u pitanje jer sva istraživanja i praćenja stanja koja se sprovode u okviru delovanja Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnogarfskom muzeju govore da je porodična slava vitalan element kulturnog nasleđa.

“Slava, kao porodični praznik, predstavlja neku vrstu društvene obaveze unutar porodice. Praćenje stanja slave kao nematerijalnog kulturnog nasleđa ukazuje za sada na to da je reč o vitalnom elementu naše kulture i da nema potrebe za posebnim merama očuvanja. S druge strane, veoma važno u očuvanju slave jeste njeno stalno promovisanje bez osude pojedinih formi proslavljanja i nametanja „moralnih normi“ kako slavu treba slaviti.“ – ističe dr Matić.

Slavska jela, predjelo i sitni kolači
Slavska gozba nema svoja „obavezna“ jela. Primetno je da postoje neka jela koja koja se tradicionalno spremaju za slavu, kao što su čorba, sarma, prebranac, šaran, pite, kupus… ali slavska trpeza pre svega zavisi od posta i od lokalnih navika ljudi. Od osamdesetih godina u slavsku gozbu masovno ulazi predjelo, a sitni kolači su takođe počeli da se spremaju u novije vreme, osim u gradskoj slavi gde postoje još u devetnaestom veku. Priprema sitnih kolača ukazuje na razliku koja je nekada postojala između seoskog i urbanog načina proslavljanja slave. U gradu je proslavljanje slave podrazumevalo sečenje kolača i porodičnu gozbu, a drugi su dolazili samo na čestitanje, ali ne i na gozbu. Oni su bili posluženi kafom, rakijom, vinom i kolačima i nisu se zadržavali u domu porodice koja slavi.